Labović je ubijen 15. avgusta 1996. godine dok je izlazio iz mora, a ubica je nakon pucnja ostavio snajpersku pušku i rukavice i nestao bez traga.

Slušaj vest07:06

Pre tačno tri decenije, 15. avgusta 1996. godine, na plaži kod Svetog Stefana u Budvi dogodila se likvidacija koja je ostala samo jedna u dugom nizu nerazjašnjenih misterija crnogorskog podzemlja devedesetih. Saša Labović (29) iz Budve ubijen je jednim preciznim snajperskim hicem u trenutku kada je izlazio iz mora i najmanje očekivao da bi mogao biti meta napada. Metak ga je pogodio u grudi, a Labović je ostao mrtav na mestu. Dok su se kupači u panici razbežali, ubica je već počeo da nestaje sa mesta zločina, ostavljajući za sobom tek nekoliko tragova koji nikada nisu doveli do njegovog identifikovanja i hapšenja.

Foto: Dragan Kadić

Prema balističkim procenama, smrtonosni hitac ispaljen je sa udaljenosti između 60 i 150 metara. Sumnjalo se da je snajperista bio sakriven u šumarku iznad jednog poznatog restorana, odakle se plaža pružala kao na dlanu. Policija je ubrzo počela da pretražuje okolni teren, a u grmlju ispod magistrale pronađena je snajperska puška domaće proizvodnje M-76, kalibra 7,9 milimetara, sa optičkim nišanom za dnevno i noćno gađanje. Puška je bila prislonjena uz stablo bora, a pored nje su pronađene bele rukavice za koje se pretpostavljalo da ih je ubica koristio. Registarski brojevi i druge oznake koje bi mogle da ukažu na poreklo oružja bili su uklonjeni, dok na pušci nisu pronađeni korisni otisci prstiju.

Istraga je na mestu zločina pronašla još nekoliko detalja koji su ukazivali na to da je napad pažljivo pripreman. U stablo bora bio je ukucan veći ekser, na koji je ubica, kako se pretpostavljalo, naslonio pušku kako bi obezbedio stabilan oslonac prilikom pucnja sa velike udaljenosti. U okolini su pronađene i limenke sokova, što je otvorilo mogućnost da je snajperista izvesno vreme čekao svoju metu. Činjenica da je u mnoštvu kupača uspeo da prepozna upravo Labovića ukazivala je na to da je žrtvu poznavao ili da je prethodno detaljno pratio njeno kretanje. Međutim, uprkos pronađenom oružju i drugim tragovima, ubica je uspeo da pobegne i nikada nije identifikovan. Ni motiv likvidacije nije do kraja razjašnjen.

Ugostio Kneleta i voždovačku ekipu

Labović je u Budvi važio za jednog od najpoznatijih momaka tog vremena. Zajedno sa bratom uspešno je držao poznatu diskoteku u Bečićima, zbog čega je bio dobro poznat među mladima ne samo u Budvi, već i šire.

Foto: Vladimir Šporčić

Njegova popularnost posebno se ogledala u broju ljudi koji su došli na sahranu, za koju se u tadašnjim pričama govorilo da takva nije zapamćena ni pre ni posle u tim krajevima. Labović je bio i prijatelj Vasa Pavićevića, a 1992. godine u Budvi je bio domaćin Aleksandru Kneževiću Kneletu i ostatku voždovačke ekipe koja je stigla na crnogorsko primorje.

Upravo je veza sa tadašnjim beogradskim podzemljem kasnije dodatno učvrstila Labovićevo mesto u pričama o turbulentnim devedesetim, ali nikada nije dovela do zvaničnog odgovora na pitanje ko ga je ubio i zašto. Njegova likvidacija ostala je nerešena, a način na koji je izvedena od samog početka je ukazivao na profesionalno pripremljen napad. Snajperista je birao položaj, čekao metu, koristio optički nišan i nakon pucnja ostavio oružje i rukavice, a zatim nestao bez traga.

Ubistvo po “crnogorskom receptu”

Ubistvo Saše Labovića nije bilo jedini slučaj u kojem je snajper korišćen u obračunima koji su tokom devedesetih potresali podzemlje. Sledeće godine u Budvi je, prema tadašnjim medijskim navodima, po sličnom scenariju ubijen i Đorđije Minja Bećir, dok su ubistva ostala bez pravosnažnog odgovora o tome ko su bili izvršioci i eventualni nalogodavci. Snajperske likvidacije tada su u pojedinim medijima opisivane kao “crnogorski recept”, koji se ubrzo pojavio i u Beogradu.

Iste godine, samo mesec dana kasnije, 6. septembra 1997, snajper je korišćen i u likvidaciji Vukašina Vuleta Gojaka, beogradskog biznismena i majora Srpske dobrovoljačke garde. Gojak je ubijen ispred diskoteke “Ritz”, čiji je bio vlasnik. Ubica je, prema tadašnjim navodima, čekao u zasedi dok je Gojak bio u lokalu, a zatim pucao kada je ovaj seo u svoj “Mitsubishi Pajero”. Hitac je probio staklo vozila i pogodio Gojaka u predelu vrata. Snajperska puška pronađena je iste večeri u obližnjem šumarku.

Za Gojakovo ubistvo u javnosti su se godinama pominjali različiti mogući motivi, ali nijedan od tih navoda nije dobio konačnu sudsku potvrdu. Mediji su ga povezivali sa misterioznim nestankom Isa Lera Džambe, nakon sukoba koji se 1992. dogodio ispred kockarnice u Beogradu, gde je Gojak bio šef obezbeđenja. Sam Gojak je svojevremeno tvrdio da je Lera udario nakon što je ovaj uperio pištolj u njegovog kolegu, ali je negirao da zna šta se kasnije dogodilo sa Džambom. Kao mogući motivi Gojakovog ubistva pominjani su i njegovi poslovni poslovi i veze sa beogradskim kockarnicama, kao i njegovo prisustvo u jednom oružanom sukobu na Zvezdari neposredno pre smrti. Ovo ubistvo smatra se prvom likvidacijom snajperom u Srbiji.

Kobni hitac usred bela dana

Ipak, priča o Saši Laboviću ostala je posebna upravo zbog mesta i načina na koji je likvidiran. Sveti Stefan, plaža puna kupača, precizan hitac iz šumarka, snajperska puška ostavljena uz drvo i ubica koji je uspeo da nestane bez obzira na policijsku potragu — sve je ukazivalo na pažljivo planiranu likvidaciju. Tri decenije kasnije, odgovor na ključna pitanja i dalje izostaje: ko je povukao obarač, ko je naručio ubistvo i zbog čega je Saša Labović tog 15. avgusta 1996. godine postao meta.

https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https://www.facebook.com/photo/%3Ffbid%3D1303765618452301%26set%3Da.546198590875678&width=500&show_text=true&height=500&appId

Njegova smrt tako je ostala samo jedna od nerešenih priča iz vremena kada su snajperske likvidacije postajale prepoznatljiv potpis neke nove garniture kriminalaca u bivšoj Jugoslaviji. 

Kurir.rs/Radar7/Legende devedesetih