Milorad Tomić Toša, bivši telohranitelj Vojislava Šešelja otkrio je nepoznate detalje iz turbulentnih devedesetih godina prošlog veka.

Sa ratnim godinama, došlo je do porasta kriminala, a kriminalci su neretko bili nedodirljivi. Tokom devedesetih godina prošlog veka, na beogradskom asfaltu pojavile su se figure od kojih je ceo grad strepeo.

Tomić je bio prva linija otpora na bahatost takvih ljudi, koja je počivala na moći oružja i zaštiti državne bezbednosti. Kao mladić koji se bavio sportom, počeo je da radi na ulazima klubova i tako je upoznao gotovo sve poznate Beograđane, čija su imena punila stranice crne hronike i ratne izveštaje iz Hrvatske i Bosne, a o tome je govorio u emisiji  “Crna hronika” na Kurir televiziji .

Svoj posao je obavljao profesionalno bez izuzetka ne dozvoljavajući ikome da krši pravila lokala. Osim u klubovima, u jednom periodu radio je kao telohranitelj Vojislava Šešelja.

Kako kaže, posao telohranitelja ispred poznatih beogradskih klubova je bio odlično plaćen, ali je za takvu vrstu posla bio podreban određeni “pedigre”:

– Bilo je nekoliko privatnih klubova u Beogradu i imponovalo mi je da radim to. Sa vama su morali da budu dobri i estradni umetnici i glumci i intelektualci – rekao je Tomić i dodao:

– Nije dovoljna samo fizička spremnost, nego i psihička. Sada morate da imate i frontmena i houstmena… Sa jedne strane je morao da bude kulturan i fin, i da zna makar dva jezika. Ja sam govorio engleski i francuski. Kada dođete u konflikt ne možete da imate razumevanja i finoće. Ni policija se nije mnogo mešala u rad ljudi na vratima, Nisam u ’80-im godinama doživeo poraz fizičke i mentalne prirode. Tek, devedesetih je opasnost postala velika. Nasilje, kokain su mali delovi posla. Tada su telesne povrede bile krivično delo, ali se kodeks podrazumevao.

Kokain ušao na velika vrata

U jednom trenutku dolazi do povećanja brutalnosti obezbeđenja i ubistava gostiju.

– Kodeksi su bili iščašeni, i skoro ne postojeći, početkom devedesetih. U celoj Srbiji u većim mestima, ljudi su tim noćnim životom probili barijere i psihoze ratova. Kokain je ušao na velika vrata, tada. Nije ga bilo u osamdesetim godinama. Konzumirali su ga pretežno gosti, a od dvehiljaditih konzumira ga i obezbeđenje. Sada, koliko vidim, to konzumiraju i momci ispred vrata, Tada, kada sam ja radimo taj posao je bio ekstremno plaćen, a danas ne.

Sukob sa Mihajlom Divcem

Posao telohranitelja je, u tom periodu, bio i stvar “prestiža” na ulici, a u devedesetim je upoznao celu “paradu” likova koji su “punili” stranice crne hronike.

– Do sukoba sa jednom od braće Divac došlo je, jer ja nisam uvek bio upoznat sa detaljima, momak sa kojim sam radio nije hteo da pusti jednog od njih da uđe. Intervrenisao sam tako što sam hteo da ga pustim. Mihajlo Divac je to pogrešno shvatio, udario me je sa leđa u uvo. Došlo je do sukoba, sve se završilo tako što su odustali od pucnjave, a bili su poznati po tome da su pucali.

Devedesetih nije bilo pretresa i oružje je bilo potpuno dozvoljeno. A ako bi obezbeđenje zabranilo unos oružja, bili ti koji bi bili lišeni života:

– Odgovarali smo tako što smo i mi imali oružje. Nisu svi ulazili da pucaju, dolazili su tako jer je to bio deo ratnog folklora. Tamo i kada su počeli pretresi, moja tadašnja devojka je unosila tri pištolja. Dva moja, jedan njen. Takvo je vreme bilo. Meni su pretile takve opasnosti, nju sam naučio da puca, da bi me eventualno ona podržla ako dođe do obračuna – podelio je Tomić.

Pohvalio je besprekornu disciplinu Arkanovih boraca.

– Išli smo na sahranu dva dobrovoljca, sa Vojislavom Šešeljem. Arkan je došao sa svojim borcima na sahranu, i parkirali su vozila “pod konac”. Dalje, njihove uniforme bile su besprekorne. Ljudi dolaze sa ratišta, oni su tako izgledali svakog borbenog dana. Disciplina im je bila na jako zavidnom nivou. Kada ih je obučio Legija, mogu da zamislim kakva je to bila mašinerija – siguran je Tomić.

Postojala saradnja između kriminala i policije

Prisetio se nejasnoća koje je primetio, kada je došao u poziciju da ga zatvore.

– Kada sam prvi put bio u pritvoru, shvatio sam da moram da sarađujem sa policijom. Ako hoćete da se bavite kriminalom, sa druge strane imate policiju, koja će da vam stavi šapu na glavu, saradnja između kriminalca i policije je postojala, a ako hoću da radim bilo šta što se kosi sa zakonom, moram da budem takav čovek koji će biti u stanju da prokaže najboljeg prijatelja. I verujte mi da je tako. Od najsitnijeg do najkrupnijeg u kriminalu – kaže Tomić.

Dok je čuvao Šešelja, u njegovom najvećem patriotskom naboju, Tomić ističe da mu se on svideo upravo zbog toga.

– Na prvom mestu mi se Vojislav Šešelj svideo zbog toga. Od 100.000 ljudi, glasao sam za njega. Sticajem okolnosti sam ga upoznao i bilo mi je impozantno što je najmlađi doktor nauka u Srbiji. Držao je predavanja o srpskom nacionalizmu. Moj motiv nije bio Giška, Knele, mene je impresionirao Šešelj, i to ne radi pomodarstva.

Na vratima ispred beogradskih klubova radio je 35 godina

– Kada sam napravio pauzu, radeći kao “body gard” za Šešelja, i vratio se na posao sa 50 godina, doživeo sam kulturološki šok! To je bilo kao da sam ušao u zonu sumraka. Imate stolove na kojima su najskuplji šampanjci u kristalu, viskiji i onaj koji zauzme takav sto ima nekakav “status”. Kada sedne njemu je to piće već plaćeno. Takvih stolova bilo je 50. Za takve stolove se angažuju devojke koje se zovu u roku od minut, kako gosti sednu, a vrhunski izgledaju… Dalje, dostupan je postao svaki narkotik. Čak je kada sam se u izvesnim periodima radio na nekim mestima, obezbeđenje bilo to koje je prodavalo narkotike. To je javna tajna – zaključio je Tomić.