Vladica Rajković imao je 28 godina kada je u julu 2016. godine počinio monstruozan zločin – ubio je trogodišnju Anđelinu koja mu je verovala jer je bio ”dobar komšija”.

Tokom porodične proslave u selu Vratarnica kod Zaječara, izveo je iz dvorišta Anđelinu Stefanović, oteo ju je, silovao i ubio.

Majka ubijene Anđeline, Danijela Stefanović, i danas nosi neizlečivu bol, a Vratarnica, selo koje je nekada bilo mirno, postalo je mesto gde svaki detalj podseća na tragediju.

– Čim dođem ovde, kao da mi zabodu nož u srce. Kao da je ispred mene, a ne mogu da je dodirnem. Krenem ka onoj kući i počnem da plačem… Sve me podseća na nju. Zidovi, drveće, tišina komšija i dečiji smeh u daljini – ispričala je Danijela, a preneo Blic.

Tog kobnog dana Vladica Rajković se pre zločina igrao sa decom u dvorištu, pravio balone i glumio ponija kako bi zadobio poverenje malene Anđeline.

Kada devojčica nije došla kući, majka je odmah shvatila da se nešto strašno dogodilo. Odmah je započela potragu po selu, šumi i napuštenim kućama.

– Izađem na kapiju, vidim haos. Trče, viču. Pitam šta je bilo, niko ne odgovara. Samo čujem: “nema je, Anđe”. Kažu mi da nema ni Vladice. Odmah sam znala – govorila je Danijela prisećajući se tog kobnog dana.

On je, nakon što je silovao i ubio malenu devojčicu, otišao do Timoka i tamo sprao krv sa sebe i odeće a zatim se vratio kao da se ništa nije dogodilo.

Danijelin brat i pronašli su Vladicu u kući. Prvo je slagao da je Anđelinu ostavio na autobuskoj stanici, ali je pod pritiskom policije kasnije priznao šta joj je uradio i odveo policiju do mesta gde je ostavio. Devojčica je sahranjena u dva kovčega – metalnom, zbog težine povreda, i drvenom.
Meštani kažu da je Rajković bio poznat po nasilnom ponašanju i ranijim ispadeima, ali da se o tome ćutalo dok nije bilo kasno.

Na starom seoskom groblju, među zapuštenim grobovima, nalazi se Anđelinin večni dom.

– Anđelina, anđelčiću moj, kratak beše život tvoj. Sećanje na tebe zauvek će da živi, i dok živimo mi, živećeš i ti – napisano je na pozadini mermerne ploče.

Nadgrobna ploča u obliku suze, plišani meda bez njuške i stari drveni krst svedoče o detinjstvu koje nikada nije dobilo šansu.

UBISTVO ZA UBISTVOM

Kako smo već pisali, tek nakon tog zločina otkriveno je da to nije bilo prvo ubistvo. Rajković je samo dvadesetak dana ranije ubio Draganu Stanković (47), emotivnu partnerku i komšinicu, čije je telo pronađeno u reci Timok. Godinama je živio na njenoj „grbači“, a nestanak žene prvobitno nije mogao biti dokazan, sve dok se nije desio zločin nad Anđelinom. Nakon što je oteo i ubio trogodišnju devojčicu, Rajković je priznao i ubistvo Dragane, hladnokrvno odvevši policiju na mesto gde ju je udavio i bacio u reku. Pokajanje nije pokazao.

– Vladica i Dragana pored toga što su bili komšije, godinama su bili i u emotivnoj vezi, ali pomalo čudnoj, kako su je ranije opisali meštani. Svi njihovi prijatelji i poznanici nakon što je prijavljen nestanak nesrećne žene imali su sumnje da je Vladica umešan u nestanak. Policija ga je nekoliko puta ispitivala nakon nestanka žene, a čak je bio i podvrgnut poligrafskom testiranju koji je bez problema prošao. Nakon tog testiranja Vladica je pušten iako su svi sumnjali da je umešan u nestanak, pa čak i policija, nisu imali dokaze, sve dok se nije desilo ubistvo trogodišnje Anđeline 9. jula 2016. godine. – ispričao je izvor za Kurir.

– Rekao je da su pili u njenoj kući i da ju je na kraju udavio rukama. Policiju je odveo na mesto gde je svirepo lišio života emotivnu partnerku, čije telo je potom bacio u Timok. Unakaženo telo pronađeno je u reci nekih dvadeset dana posle ubistva. Rajković se hladnokrvno smejao dok je pokazivao pripadnicima MUP-a Srbije mesto gde je ubio Draganu. Nije pokazao ni trunku pokajanja – navodi isti izvor.

Oba ubistva otkrivaju jezivu hladnokrvnost jednog čoveka i urušavanje poverenja u ono što bi trebalo da bude sigurno – dom, selo, pa čak i komšijske veze. Gubitak Dragane Stanković i trogodišnje Anđeline Stefanović ostavio je trajne rane koje nikada neće zaceliti. Njihovi životi prekinuti su nasiljem, a sećanje na njih ostaje urezano u srcima porodica i zajednice, podsećajući da zlo može biti bliže nego što mislimo.