Dalibor Demirović (45) iz leskovačkog sela Pečenjevce osuđen je juče na 20 godina zatvora zbog teškog ubistva svoje partnerke Katarine G. (36), čije telo je potom stavio u zamrzivač i pokrio ga namirnicama.

Kako je saopštio Viši sud u Leskovcu, on je proglašen krivim zato što je 3. novembra 2025. godine u popodnevnim časovima u Pečenjevcu ubio suprugu koju je prethodno zlostavljao.

Naime, on je u spavaćoj sobi na spratu, u delu porodične kuće u kojoj su živeli pokojnoj Katarini zadao više udaraca rukama i nogama u predelu glave i tela.

 – Nakon toga je šakama uhvatio i stezao za vrat zbog čega je došlo do ugušenja i nastupanja smrti da bi potom leš odvukao do zamrzivača u predsoblju, izvadio kese sa namirnicama, skinuo odeću sa tela oštećene i sa garderobom ubacio ga u zamrzivač, a preko tela vratio namirnice. Ostali deo garderobe ubacio je u kantu za otpatke, a zatim pobegao, da bi 6. novembra bio uhapšen – naveo je sud.

Kako je dalje navela, Dalibor Demirović se nakon ubistva ponašao bizarno, pa je čak brata Denisa pozvao i pokazao mu Kaćin leš.

– Denis se popeo na sprat i u sobi video Kaćine noge, bila je mrtva. Dalibor mu je kazao: “Vidi šta sam uradio”! – opisala je zločin Daliborova majka Esma.

Lagala porodicu da je u Rusiji

Još jedan slučaj potresao je javnost, kada je otkriveno da je Biljana Stojanović (38) iz sela Veliko Trnjane  kod Leskovca 2019. ubila sekirom supruga Ivana Stojanovića (40), a potom njegovo telo stavila u bure i zabetonirala ga u štali! Zatim je tri godine lagala porodicu, rodbinu i komšije da je on u Rusiji.

Ceo zločin otkriven je nakon što je Biljana izvršila samoubistvo 2022. godine. Ona se ubila u štali, gde je i pokopala supruga, pored nje se nalazio nož i otrov koji je popila kada je počinila samoubistvo. Ubrzo je otkriveno da metar od tela Biljane leži još jedno, koje je bilo zabetonirano u zidu. 

Bure u kojem je nađeno telo bilo je napunjeno sa dva sloja betona i peska, kako se ne bi mogao osetiti miris truljenja tela. Potom ga je, kako se sumnja, Biljana zazidala u zid štale. Pronašao ga je Ivanov brat Nenad, nakon što je njegova bratanica, Ivanova ćerka, nakon samoubistva majke Biljane, u kući našla očev pasoš i tada shvatila da on zapravo i nije u Rusiji.

– Pretražujući kuću Ivan je u štali razbio jedan dograđeni pregradni zid, iza koga je video bure od 200 litara. Bilo je ozidano sa svih strana ciglama. On je razbio cigle i oborio bure, ne znajući još uvek šta će u njemu da nađe. Bure je bilo pažljivo napunjeno sa dva sloja peska i betona koji su naizmenično ređani, a na vrhu je bilo ozidano ciglama. Kada je teško bure palo na zemlju, prvo što je ugledao bila je lobanja. Odmah je pozvao policiju zbog sumnje da je u pitanju telo njegovog brata. Očigledno je da je bure bilo tako napunjeno peskom i betonom da se ne bi osećao miris truljenja tela – ispričali su tada izvori iz pravosuđa.

“Put u Kanadu”

Da su nedodirljivi i da njihovi zločini neće biti otkriveni mislili su i pripadnici “zemunskog klana”, koji je tokom svog delovanja razvio sistematsku praksu uklanjanja tela svojih žrtava, koristeći tajnu šifru “Put u Kanadu”. Ova fraza je unutar klana označavala likvidaciju osobe, nakon čega bi njeno telo bilo sakriveno ili zakopano na tajnim lokacijama, dok bi se porodici i javnosti plasirala lažna informacija da je žrtva pobegla u inostranstvo. 

Klan je koristio skrivene lokacije širom Beograda za kopanje tajnih grobnica, a najpoznatiji slučajevi uključuju ubistvo Marka Petrovića zvanog Mamice, koji je ubijen 2001. godine po naređenju Dušana Spasojevića zbog lažnih sumnji o izdaji. Njegovo telo je spakovano u torbu i zakopano u blizini aerodroma Nikola Tesla. Kako bi prevara uspela, klan je poslao novac njegovoj porodici iz Bijeljine, simulirajući da se Marko javlja iz inostranstva. 

Zoran Vukojević Vuk, svedok-saradnik, otet je 2006. godine, brutalno mučen, isečen i živ zapaljen. Njegovo unakaženo telo ostavljeno je u raki pored autoputa u blizini aerodroma. Za ovo ubistvo je na 20 godina zatvora osuđen član klana Aleksandar Simović. 

Glavnu ulogu u lociranju i kopanju ovih grobnica imao je Miloš Simović, koji je kasnije u procesima pred Specijalnim sudom osuđen na višedecenijske kazne zatvora za učešće u atentatu na premijera Zorana Đinđića, ubistvima i otmicama. 

Nakon akcije “Sablja”, preživeli članovi koji su bili u bekstvu nastavili su sa međusobnim surovim likvidacijama u inostranstvu. Sretko Kalinić je priznao ubistvo Milana Jurišića u Madridu, čije je telo raskomadano kako bi se potpuno uklonili dokazi.

U kriminogenim krugovima postoji i metod bacanja tela u iskope za temelje zgrada neposredno pre izlivanja velikih količina betona, čime telo ostaje trajno zazidano pod tonama materijala.

“Kuća strave” u Ritopeku

Kriminalna grupa Veljka Belivuka-Velje Nevolje i Marka Miljkovića optužena je za neka od najsvirepijih krivičnih dela u novijoj istoriji Balkana, uključujući mučenje, kasapljenje i mlevenje žrtava u industrijskoj mašini za meso. Prema zvaničnim optužnicama tereti se za najmanje sedam brutalnih likvidacija na teritoriji Srbije, kao i za ubistva u Crnoj Gori i Grčkoj.  

Većina zločina izvršena je u strogo obezbeđenoj kući u beogradskom naselju Ritopek, koja je prozvana “klanicom”, a metode koje su koristili njihovi pripadnici mogu se uporediti sa Hičkokovim filmovima. Unutar kuće nalazila se skrivena prostorija do koje se dolazilo kroz uzak prolaz u zidu. Pre ubistva, žrtve su danima svirepo mučene radi izvlačenja informacija o suparničkom “škaljarskom klanu” i finansijama. Sakaćeni su im delovi tela dok su još bili živi. 

Posle likvidacije (gušenjem, sekirom ili lociranim hicima), tela su komadana skalpelima i noževima, a potom propuštana kroz industrijsku mašinu za mlevenje mesa kako bi se potpuno uništio DNK materijal. Samlevene ostatke su u džakovima nosili do Dunava i prosipali ih.